Bio je to dan kao i svaki drugi u Šumogradu. Sunce je sijalo, ptice su pevale, a Tigar Kan je vozio plavi autobus: Brm, brm! Tata Meda je kasnio kao i uvek, trčeći sa svojim šeširom na glavi. Vrata autobusa se otvaraju, a Tigar Kan pita Tatu Medu da li je opet izgubio svoju olovku pa zato kasni.
Mama Meda vozi svoj veliki bicikl. Zvon, zvon! Na biciklu sede Mediša i Medica. Idu u vrtić.
Ali tog dana nešto je bilo drugačije. Odjednom, kroz Šumograd se začu čudan zvuk!
WOOOOOOOHHH…
KRRRRRRAAAAHHH…
Zvuk je bio dubok i neobičan. Deca iz vrtića su se odmah uplašila.
„To su dinosaurusi!” viče Mediša. „Sigurno žive u šumi!” dodala je Medica.
U isto vreme, Lukava gospođa Lija je šetala kroz trg. Nosila je pune ruke starih kuhinjskih šerpi i lonaca! Lijaje vikala: „Dinosaurusi dolaze! Stigli su dinosaurusi! Ali ne brinite, ja imam specijalne šlemove protiv njih! Kupite šlem za jedan novčić!” Svi građani su ga gledali zbunjeno: Trep, trep. Mama Meda je pita: Lijo, kakvi su to šlemovi od šerpi?” Ali čudna buka se nastavila: Woooohhh… krah! Šefica Zečica odmah preuzme organizaciju: „Ovo nije obična buka! Medo, odmah zovi Vuka Gaju!”
Vuk Gaja se po malo zbunio kada mu je Tata Meda rekao šta se dešava pošto ništa nije čuo ali je odmah krenu u akciju. Vuk Gaja ide u garažu. Uzima veliki motor za dvoje. Seda na njega i kreće po Tatu Medu do agencije. Gaja stavlja crne sunčane naočare. Motor kaže: Brrrrrm, brrrrrm! Dolazi po Tatu Medu. Meda brzo uskače sa svojim šeširom i aktovkom. Stavlja svoje naočare za motor. Idemo u brzu istragu! Vrrrrm!
Jure kroz šumu i prate zvuk. Wooohhh… krrr! Oni se uopšte ne plaše strašne buke. Istraga ih je dovela do starih, visokih stabala. Tamo je već Dabar Daba i njegova vredna ekipa dabrova. Daba izgleda zabrinuto: „Imamo problem, Gajo. Naša stara merenja na drveću su pogrešila.”
Vuk Gaja silazi sa motora i skida sunčane naočare. Prilazi jednom drvetu. Na njemu su bile velike rupe, koje je napravio vetar. Kada vetar duva, vazduh prolazi kroz njih i drveće svira kao ogroman instrument! Gaja kaže: „Aha! Niko nije kriv, to priroda pravi čudne zvukove kroz rupe!” Tata Meda zapisuje u svoj blokčić: „Znači zato deca misle da su dinosaurusi!”
Dabar Daba odmah skoči: „Popravićemo ovo! Uklonićemo stara, oštećena stabla, ali posadićemo dva puta više novih, mladih sadnica!” Vuk Gaja podiže svoj veliki gumeni čekić i blago kucka po šapi: Tup, tup. Gaja kaže: „Tako je, Dabo! Priroda ponekad napravi čudne zvukove, ali uvek ima pametno objašnjenje. Kada popravljamo šumu, uvek moramo da pazimo i da posadimo novo drveće.”
Dabrovi odmah krenuše da rade. Kuckaju alatom, sklanjaju granje i vredno sade male sadnice u novu zemlju: Kop, kop! Nakon nekoliko sati, šuma je bila potpuno tiha. Čuje se samo miran vetar kroz mlado lišće: Šu-šu-šu.
Deca u vrtiću su se smirila i više se ne plaše. Ali na trgu, Gospođa Lija je i dalje stajala sa šerpama. Vuk Gaja joj prilazi, uzima svoj gumeni čekić i blago kucka po šapi: Tup, tup. Gaja kaže: Lijo, praviti lažnu paniku o dinosaurusima i prodavati stare šerpe komšijama nije lepo. Sada lepo vrati svima njihove novčiće, a onda uzmi taj lonaci pomozi Dabi da zalije ove nove, male sadnice.”
Lija je pocrvenela od stida. Brzo je vratila novčiće i uzela svoj veliki lonac. Svi se glasno smeju kada vide Liju sa velikim loncem kako vredno zaliva drveće: Ha-ha-ha
A Tata Meda samo zadovoljno trlja šape. He-he. Biće ovo još jedna sjajna priča o velikoj buci i loncima koji su trebali da spasu sve u novom broju Šumskog glasnika.