Misterija „posebnih igračaka”
Jutro u Šumogradu. Sunce sija. Kukuriku! Tata Meda opet kasni. Trči, trči, trči sa šeširom na glavi. Tigar zvani Kan ga čeka. Kan je nekada bio opasan momak, a sada vozi plavi autobus: Brm, brm! Vrata kažu: Klap, klap! „Opet kasniš, Medo!” kaže Kan uz osmeh.
Mama Meda vozi svoj veliki bicikl. Zvon, zvon! Na biciklu sede Mediša i Medica. Idu u vrtić.
U vrtiću se deca igraju u dvorištu. Crtaju kredom, trče i smeju se. Medica gura svog malog dinosaurusa po zemlji. Mediša pravi veliki autobus od kockica.
Tada se pored ograde pojavi vuk Vučko izgledao je kao trgovac igračka. On drži jednu veliku torbu. Široko se nasmeja: „Deco, imam nešto baš posebno za vas!” Iz torbe vadi igračke. Šarene su i lepo umotane. Izgledaju kao nove! Vučko kaže: „Možete da ih dobijete, ali samo ako mi date vašu čokoladu i kolače od užine!”
Deca se pogledaju. Neka deca imaju čokoladice. Jako žele nove igračke. Medica se malo misli, ali na kraju i ona dade svoju malu čokoladu. Vučko uzme sve slatkiše stavi ih u jedan veliki dzak, nasmeja se i brzo ode.
Ali kada su deca otvorila pakete – nastala je tišina. Trep, trep. Igračke su lažne! Napravljene su od starog papira i zalepljene običnom trakom. Odmah se raspadaju! Autić se slomio čim ga je Mediša gurnuo. Dinosaurusu je otpala noga. Deca su tužna. Plaču: „Ovo ne radi! Pokvareno je!” .
Kada je vaspitacica videla sta se dogodilo pozvala je policijsku stanicu. Vuk Gaja je u stanici cuje poziv na telefon: Ring, ring! Vaspitacica mu javlja da je neko prevario decu uzeo sve čokolade. Gaja je rekao polazim brzo, pozvao je tatu medu: „Medo, polazi! Neko je prevario decu u vrtiću!”
Vuk Gaja ide u garažu. Uzima veliki motor za dvoje. Gaja stavlja crne sunčane naočare. Seda na njega i kreće po Tatu Medu do agencije. Sada počinje velika akcija! Motor snažno bruji: Brrrrrm, brrrrrm! Dolazi po Tatu Medu. Meda brzo uskače sa svojim šeširom i aktovkom. Stavlja svoje stare motociklistčke naočare. Idemo u brzu istragu i poteru! Vrrrrm!
U vrtiću je vuk Gaja pitao decu šta se dogodilo, kada su mu rekli da prodavač igračaka traži samo čokoladu, vuk Gaja je pomislio u sebi, mislim da znam ko bi to mogao biti. Tata Medo je rekao, ne misliš valjda, misliman, tata Medo, mislim...
Vučko je tamo gde je cokolada!
Pratimo tragove Vučko nije daleko. I stvrano bio je u jednoj stare drvenoj kolibi i drži pune ruke čokolada. Srećan je. Odjednom, stop! Vuk Gaja koči: Škriiiip!
„Hej, Vučko!” viknu Vuk Gaja.
Vučko se okrenu i uplaši se: „Pa... to su bile samo probne igračke!”
Tata Meda kaže ozbiljno: „To uopšte nije u redu, Vučko!”
Vuk Gaja prilazi mirno. Skida sunčane naočare i zvecka lisicama za pojasom. Uzima svoj veliki gumeni čekić i blago kucka po šapi: Tup, tup. Gaja kaže: „Vučko, uzeti od dece ono što im je važno i davati im lažna obećanja uopšte nije lepo. Ma šta radio i koliko god želeo slatkiše, ne smeš varati decu”
Gaja vadi lisice: Klik! I vodi Vučka u mali šumski zatvor. Tamo nema čokolade i nema kroasana. Vučko u zatvoru ima da jede samo kelj i karfiol i misli o svojim lošim postupcima.
Kasnije, Gaja i Meda su vratili deci svu njihovu čokoladu u vrtić. Svi su srećni! Medica tiho kaže: „Sledeći put ću prvo pitati vaspitačicu.” Mediša klima glavom: „I mamu i tatu!” Vuk Gaja se nasmeši i kaže: „Tako je, mališani. Ako nešto izgleda previše lepo da bi bilo istinito – uvek prvo pitajte odrasle.”.
A Tata Meda samo zadovoljno trlja šape. He-he. Biće ovo još jedna sjajna priča za njegovu rubriku Misterije Šumskog Glasnika o lažnim igračkama iz torbe.